Jorgandžije Nada i Marton Tapai čuvaju od zaborava ovaj stari zanat

Ko se bar nekada zimi pokrivao ručno šivenim jorganima od vune, taj sigurno zna da pod njim može da se preživi i najveća hladnoća. Ovakvih jorgana je, na žalost, sve manje. Industrija i sintetika ušli su u naše živote kroz širom otvorena vrata. Kad bismo i hteli da se vratimo pokrivačima od prirodnih materijala, teško bismo uspeli u tome.

Nada Tapai iz Zrenjanina je jedan od retkih, ako ne i jedini sertifikovani jorgandžija u Srbiji. Zahvaljujući subvencijama Nacionalne službe za zapošljavanje ona je otvorila jorgandžijsku radnju. Ima i sertifikat koji potvrđuje da se bavi starim zanatom. Prema Nadinim saznanjima, u Srbiji postoji još jedan jorgandžija koji je u postupku sertifikacije.

PROČITAJTE JOŠ: Ana i Janko u emisiji “Novi početak”: Maštaju o velikoj porodici na selu (Video)

– Jorgandžijskom zanatu me je naučila muževljeva tetka, koja je to radila celog života. Ja sam, eto, počela sticajem okolnosti kad sam ostala bez posla u fabrici tepiha – priča Nada Tapai za portal zrenjaninski.com.

Zapravo, zanat je od tetke, još u detinjstvu, naučio Nadin muž Marton Tapai, pa sad pomaže supruzi u jorgandžijskoj radionici.

– Jorgane šijemo po narudžbini od potpuno prirodnih materijala. Koristimo pamučne materijale, prirodnu vunu i svilu. Šijemo ručno, bod po bod. Isključivo šaru koja se zove „pita“, jer sada su navlake za jorgane bez otvora, pa nema potrebe za posebnim dezenima. I konac koji koristimo je pamučni. Sve je prirodno i oni koji se pokrivaju ovakvim jorganima znaju koliko je to lepše i prijatnije od sintetičkih. Mušterije su nam sad već iz celog sveta, jer su nam u plasmanu mnogo pomogle društvene mreže – priča Marton.

U okolini postoji još jedan jedini vunovlačar

Da bi se sašio standardni jorgan, potrebna su dva dana. Za veće, dimenzija 2 puta 1,40 metara, a jedan takav baš da počinju da šiju, potrebna su tri do četiri dana. I to od ujutru do uveče.

– Šijemo isključivo po porudžbini, jer nemamo kapaciteta da sašijemo jorgan, pa da čekamo hoćemo li ga prodati. Sve je teže doći do materijala. Na primer, u okolini postoji još jedan jedini vunovlačar, koji vunu drnda. Čika Mile je već u godinama i pitanje je šta ćemo raditi ako on prestane da radi. Nije lako naći vunu. Mi bismo dobru vunu dobro i platili, ali ovčari neće da je peru, a mi nemamo uslove još i za to. Jednom rečju, čitav lanac je poremećen i pitanje je hoće li jorgandžijski zanat preživeti – kažu Tapaievi.

Ipak, dodaju da vole svoj zanat, iako su prinuđeni da budu i nabavljači i ekspeditori.

Pratite portal zrenjaninski.com i na Instagramu

– Kad dobijemo narudžbinu, prvo moramo da nabavimo ono što nam treba. Onda sledi šivenje, pa slanje brzom poštom. Nije lako, ali volimo to što radimo i jedino nam je žao što nemamo naslednike. Od tri kćerke nijedna nije zainteresovana da zanat nastavi – ističu Nada i Marton Tapai, jorgandžije iz Zrenjanina.

Prijavite se na naš newsletter i jedanput nedeljno najvažnije vesti iz Zrenjanina i okoline stizaće na vašu e-mail adresu.