Aleksandar Diklić, član Aerokluba Zrenjanin, proglašen je od strane Vazduhoplovnog saveza Srbije za najboljeg u vazduhoplovnom jedriličarstvu u 2020. godini.
Nebom jedri od 1987. godine. Do 2004. to je činio u jedrilici sa motornim pogonom, a poslednjih 16 godina upravlja jedrilicom bez motora.
Državnu titulu osvojio je jer je u jedrilici proveo 2.100 sati, a njome je preleteo 110.000 kilometara, i to sve bez motora. Samo uz pomoć nuklearne energije, odnosno sunca, i toplotnih strujanja vazduha, odnosno takozvanih termičkih stubova, koji su „prirodni liftovi“ za ove letelice bez motora.
PROČITAJTE JOŠ: Nedeljko Šujica ostvario dugogodišnju želju – pobedio u finalu “Slagalice”
– Za jedriličare je potrebno da postoje toplotna strujanja uz koju se jedrilica podiže. Moj učitelj Živa Frenc je, šaleći se, govorio – gledaj odozgo ko na zemlji kuva kafu, pa tu gde se kuva leti. Šalu na stranu, naravno da je potrebno da uhvatite dobar momenat, ali morate da imate i tehničkog znanja i tehičku kulturu kako biste jedrili – priča Aleksandar Diklić za portal zrenjaninski.com.
Diklić je, inače, hirurg, sada u penziji. Jedriličarstvo mu je hobi i velika ljubav.
– Jedrenje stvara iluziju slobode u prostoru, opstajanje tamo gde vam nije mesto. Jer, čovek nije ptica, on ne može da leti, a jedrenje vam tu iluziju omogućuje – ističe naš sagovornik.
Vojvodina kao jedan veliki aerodrom
Aleksandar najviše jedri u Vojvodini.
– Pa, skoro cela Vojvodina vam je jedan veliki aerodrom, bezbedan za sletanje, što je za jedriličare jako važno. Najsigurnije je da se leti u paru, ili čak da bude i više jedrilica, jer što je više dece, lepša je igra – objašnjava Diklić.
Prosečna visina na kojoj lete jedriličari kod nas je 1.500 metara, a najveća na kojoj je dozvoljeno jedrenje je 2.500 metara.
– Najviše sam leteo u nekadašnjoj Južnoafričkoj Uniji, na 18.500 fita, odnosno na 6.000 metara, ali to se može samo sa kiseoničkom potporom – naglašava Aleksandar.
Pratite portal zrenjaninski.com i na Instagramu
Korona je omela planove i jedriličarima.
– Prošlog aprila propustio sam prolećni izazov na Niskim i Visokim Tatrama, na kom sam redovno učestvovao poslednjih deset godina. Ne znam šta nam nosi ova godina, videćemo, ali volim da jedrim i u Srbiji, a u Vojvodini pogotovo – ističe Aleksandar Diklić i dodaje da mu je jedino žao što jedriličarstvo ima sve manje poklonika.
– Odoše nam mladi u paraglajderiste. To im je zanimljivije, a i manje zahtevno. Jedriličarstvo polako nestaje i zbog toga mi je stvarno jako žao – zaključuje naš sagovornik.
Prijavite se na naš newsletter i jedanput nedeljno najvažnije vesti iz Zrenjanina i okoline stizaće na vašu e-mail adresu.
Dodaj komentar