Kultura YTOP

KNJIGA ZA VIKEND: PREPORUKA OLIVERE SKOKO

olivera-skoko
Olivera Skoko

U novootpočetoj godini i dalje nastojimo da vas zainteresujemo za književnost. Ovogodišnji ciklus počinjemo sa  „Gradom u zrcalu“ Mirka Kovača, koji preporučuje Olivera Skoko, istoričarka umetnosti.

 

Olivera Skoko

 

„Gotovo se podrazumeva da prilikom putovanja u neki grad obilazimo lokalne znamenitosti i guštamo uz tamošnju autentičnu hranu i piće koje nam je na dohvatu ruke, odnosno čula. Meni  se vremenom stvorio običaj da uz sve to dok sam tamo ili po povratku, čitam knjige pisaca koji sa tim prostorom imaju neke veze. Zato mi je nekako bilo logično da kada sam kretala u Rovinj tog leta 2009. kupim i ponesem „Grad u zrcalu“ Mirka Kovača za koga sam znala da tamo živi. Čitajući tu knjigu tada, imala sam dva utiska: da će odnekud se, niz kakvu kamenu ulicu spustiti lično sam pisac baš u trenutku dok knjigu budem čitala čime bih doživela potpuno nadrealno iskustvo i drugo, da u njoj nema ništa od Rovinja u kojem sam se upravo nalazila.

 

To jeste mediteransko štivo ali u kome se mesto dešavanja priče odvija malo južnije, u piščevom zavičaju, ponajviše u Trebinju i okolini gde je Kovač proveo  svoje detinjstvo. On sam je ovo nazvao „obiteljskim nokturnom“ ili pak kako je izjavio da je to „knjiga o onome čega nema, pa i o vlastitom delu života koji je prošao“. Priča iskazana u prvom licu s autobiografskim elementima mi se tada činila toliko autentičnom, ali i bliskom zbog sopstvenih korena koji su u toj istočnoj Hercegovini da sam se knjige od tog rovinjskog leta, iako bez susreta sa Kovačem, do sada često prisećala i nedavno je ponovo čitala.

 

Prvi utisak je i do danas ostao glavni, a to je da se jedan prostor za koji me je oduvek vezivao osećaj čvrstine, epskog saopštavanja i te neke gromadne strukture ljudi i njihovih sudbina i osobina, sada kod Kovača predstavlja kroz liričnost i neki tanani osećaj. Prisetila sam se kako sam svojevremeno i sama ušavši u autobus koji me je iz Trebinja vozio kući, doživela da mi se kondukter koji me je prvi put tada video obrati, želeći da mi napiše kartu, sa „Đe ćeš ti, janje moje?“ To je taj duh. Da vam se neko bez pardona okrene kao svom najbližem iako vas prvi put vidi. Naravno, ta vrsta nametljive prisnosti ponekad ume da bude opterećujuća, posebno u dodiru sa drugačijim mentalitetom i geografskim i porodičnim izvorištem.

 

Tako pred kraj knjige Mirko Kovač pripoveda gotovo na nivou groteske o svom iskustvu kada je kao petnaestogodišnjak došao u ovdašnji Klek kod tetke i tada opisao ne samo te blatnjave, prašnjave šorove po kojima je gacalo jato gusaka, već jedan neorealistički svet likova poput Felinijevog „Amarkorda“. Dešavalo mi se da kada bih neku knjigu čitala po drugi put, pomalo bih bila razočarana utiskom nakon ponovnog susreta, objašnjavajući to da je prvo čitanje ipak bilo izazvano posebnim osećajem trenutka i nekim ličnim doživljajem i poistovećivanjem. No nakon što sam „Grad u zrcalu“ nedavno ponovo uzela u ruke, shvatila sam da je osećaj potpuno istovetan kao prvi put i da je nalik tom bezvremenskom i bezprostornom putovanju. Baš kao što je Bora Ćosić kojeg sam za razliku od Kovača viđala po Rovinju, jednom prilikom rekao da čitanje nije nekakav boravak u vremenu, nego izvan njega.“

 

Priredila: Aleksandra Idvorjan

Podeli članak
bomist stovarište zrenjanin
sinovoz
FAM