KNJIGA ZA VIKEND: PREPORUKA ALEKSANDRE IDVORJAN

Književna preporuka koju predstavljamo ovog puta, vodi vas u Čile – reč je o delu „Načini povratka kući“ čileanskog autora Alehandra Sambre, a kroz njegovu knjigu provešće vas Aleksandra Idvorjan, master profesor srpske književnosti.

„Iako nevelika obimom, ova knjiga uspešno i zanimljivo progovara o dvema ključnim stvarima u životu senzitivnog pojedinca – o društveno-političkom momentu rađanja i odrastanja i o ideji pisanja, o samom stvaralaštvu, tematikama, svrsishodnosti uzimanja pera u ruke.

Knjizi prethode dva citata: jedan je misao Valtera Benjamina: „Sad znam da hodam, više to nikada neću moći da učim“; a drugi je tvorevina Romena Garija: „Umesto da urlam ja pišem knjige“. Tim citatima čitaocu se predočavaju već pomenute suštinske opsesije koje žive u samom autoru. Naravno, ponovo govorim o odrastanju, tokom kojeg dete, iako to nije biralo, postoji kao svedok prilika koje su ga zadesile. U tim delovima u knjizi Sambra se neretko služi izrazom „sporedna ličnost“ budući da dete u tom razdoblju i doblju postoji postrance dok se krupne stvari događaju oko njega i pred njim. U romanu je tu reč o Pinočeu, Aljendeu, stavovima roditelja, okoline, njihovim akcijama ili stagnacijama u odnosu prema režimu.

Činjenicu nedovoljne upućenosti u mladićkom dobu, autor potvrđuje kada priznaje da se u tom trenu ne zapitkuje da bi se nešto saznalo, već se pitanja postavljaju zarad popunjavanja praznine. U momentima kada iz odrasle perspektive gleda na roditelje, koje danas slabije sreće i slabije i deli neke bliskosti, kada pretumbava njihove izbore ili stavove prema životu, svetu, diktaturi, on neguje, na neki način, distancirani žal. „Gledam se u ogledalu i mislim da bi odeća naših roditelja uvek trebalo da nam ostane prevelika“. Jer, kad prerastemo svet, sebe u njemu, prerasli smo i ono odakle smo potekli. Prerastanje neretko znači daljinu.

Druge segment knjige, obuhvaćen u dva druga poglavlja tiče se pisanja, tiče se potrebe za „pisanjem umesto urlanjem“, potrebe za nanošenjem priče po hartiji, i tiče se, razumljivo, emocija. Tiče se pokušaja da se rekonstruiše smisao koji uvek deluje nepremostivo zbunjujuć. Kroz susret sa bivšom devojkom, i pokušaj obnavljanja te emotivne bliskosti, ali i kroz susret sa devojčicom iz detinjih dana koja je unosila izvesne žamore u dečački mu duh, pripovedač pokušava da dosegne odgovore koje se tiču baš tog sveobuhvata emotivnih i životnih iskustava koji su ga tvorili. Hvata se upravo za činjenicu da vremenska distanca briše bliskosti i realne poglede na ono negdašnje. „Zapanjuje me lakoća s kojom zaboravljamo ono što smo osećali, ono što smo želeli. Brzina kojom prihvatamo da sada nešto drugačije želimo ili osećamo.“

U sto sedamdeset strana knjige „Načini povratka kući“ prikazan je jedan daleki svet nepoznate osobe. Dalek možda i za nju samu, uprkos svim vraćanjima, domaštavanjima, introspekcijama. Uz knjigu sam shvatila da  se o životu koji smo osećali i koji je negde zastareo i u nama ostao donekle sirov, nezapečen preboljevanjem, ne mogu doneti pravi i jedinstveni zaključci. Potreba za pisanjem iliti potreba za urlanjem uvek su prisutni.“

Priredila: Aleksandra Idvorjan