PROZOR U PROŠLOST: Sto godina od osnivanja Prvog srpskog narodnog odbora
Društvo

PROZOR U PROŠLOST: Sto godina od osnivanja Prvog srpskog narodnog odbora

Dr Slavko Županski
Dr Slavko Županski

„Neprijatan i slab organizam Austro-Ugarske nije mogao da izdrži tegobe dugog i teškog rata. Sredinom 1918. godine javljaju se nesporni znaci da počinje rasulo, a kada je posle proboja na Solunskom frontu bilo izvesno da se navala približuje Ugarskoj granici, svi su izgubili glave. Mi, Srbi u Vojvodini, imali smo zadatak da ubrzamo proces raspadanja i da organizujemo sve narodne snage za dejstvo u pogodnom trenutku i na pogodnom mestu. Mi Bečkerečani obavili smo tu radnju tačno i časno.“

 

Ovo su reči dr Slavka Županskog, osnivača i idejnog tvorca Prvog srpskog narodnog odbora, osnovanog u Velikom Bečkereku 31. oktobra 1918. godine.

 

Kako su županijske vlasti davale veliki značaj Velikom Bečkereku kao sedištu Torontalske županije koja se graniči sa Srbijom, čvrsto su držale vlast u svojim rukama, prilagođavajući se nestabilnoj i nesigurnoj situaciji koja je vladala u gradu i celoj županiji. U tom cilju podžupan Torontalske županije dr Janko Agošton pozvao je predstavnike svih naroda, pa i Srbe, da pristupe Mađarskom narodnom veću, i da zajedničkim snagama formiraju novu vlast u županiji. Zbog toga je za 31. oktobar, u popodnevnim časovima, sazvan zbor sa namerom da se izvrši izbor članova Narodnog veća za celu Županiju.

 

To je dalo podstrek Srbima da u tim trenucima preduhitre županijske vlasti, sami se organizuju i preuzmu vlast. Kako je došlo do osnivanja Srpskog narodnog odbora kazivao je dr Slavko Županski.

 

„Istog dana 31. oktobra, pre podne, sastao sam se sa dr Andrijom Vasićem i pitali se šta da činimo u ovim trenucima. Rešili smo da ne pristupimo Mađarskom narodnom veću već da osnujemo samostalni Srpski narodni odnor. Naše rešenje je bilo spontano, bez uputstva ili saveta sa ijedne strane. Smatrali smo da je važno preteći županijsku vlast i staviti je pred svršen čin. Zato smo još istog dana sazvali uži sastanak u maloj dvorani Srpske pravoslavne crkvene opštine (u Svetosavskoj ulici). Prisutno je bilo nas devetorica: dr Andrija Vasić, prota Žarko Stakić, pop Dragutin Mojić, Živko Ž. Terzin, Milan Rakić, Paja Ristić, Svetozar Isaković, Jefta Vukov i dr Slavko Županski. Nakon bratskog i iskrenog dogovora rešili smo da osnujemo Srpski narodni odbor i Srpsku narodnu stranku.“

 

Slavko Županski
Kuća Slavka Županskog u Svetosavskoj ulici

 

Srpski narodni odbor u Velikom Bečkereku osnovan je 31. oktobra 1918. godine i bio je prvi Srpski narodni odbor osnovan u Ugarskoj.

 

Da bi izvestili županijske vlasti o svojim odlukama, članovi odbora na čelu sa dr Županskim, prisustvovali su skupu koji je organizovao podžupan dr Agošton Janko, i na zaprepašćenje prisutnih, rekli da su već osnovali Srpski narodni odbor, poštujući princip samoopredeljenja. Izneli su i svoj stav da svako nacionalno veće treba da utiče na svoje sunarodnike, da se u tim teškim vremenima pridržavaju propisa o javnom redu i miru u gradu.

 

Nemajući kud, a i zbog učestalih pljački i krađa po gradu, županijske vlasti su priznale Srpski narodni odbor.

 

Vispreni i organizovani Srbi, na čelu sa potpukovnikom Mihajlom Vejnovićem, osnivaju Srpsku narodnu gardu. Zahvaljujući bezbednosti i sigurnosti koju je ona pružala, Srbi preuzimaju sve vitalne objekte u gradu – Austrougarsku banku, poštu, železnicu.

 

U tim oktobarskim i novembarskim danima 1918. godine Veliki Bečkerek je bio centar srpskog političkog pokreta u Banatu. Zbog toga su ga sledila mnoga banatska mesta koja su, pored narodnih odbora, organizovala i narodnu stražu koja je brinula o redu i miru.

 

I dok su monarhija i županijske vlasti sve više padali na kolena, Srbi su se sve bolje snalazili i organizovali, pripremajući se za doček srpske vojske koja je već bila na granicama monarhije donoseći slobodu. Ona je stigla u Veliki Bečkerek 17. novembra 1918. kada predstavnici Srpskog narodnog odbora, mirnim i dostojanstvenim činom, preuzimaju vlast u gradu od predstavnika Torontalske županije.

 

Nada Boroš