PRIČE IZ OBUĆARSKE RADIONICE
Sjajno kazivanje o smeni generacija i o tome kako mladi nasleđuju stare zanate
Podeli vest:
ZRENJANIN – Pred Zrenjaninincima dobro znanom obućarskom radnjom u Ulici Narodnog fronta u našem gradu, obreli su se u isti mah nekadašnji gazda, majstor Svetislav Sandić, i novi vlasnik Bojan Lazarević, pa se pitaju za zdravlje.
Bojan je od starog majstora preuzeo malu podrumsku obućarsku radnju i nastavio stari zanat, a Svetislav odavno uživa u penzionerskim danima, ali ne propušta priliku da obiđe naslednika.
– Predao sam mu radnju i dao da radi i opstane u ovom prostoru, ali je danas mnogo teže zaraditi hleb kao zanatlija. Da mu nisam poklonio radnju, pitanje je da li bi uopšte mogao da počne sa zanatom. A kako tek da kupi nove mašine, da proširi posao – kaže stari majstor Svetislav i tvrdi da je u vreme njegovog majstorluka bilo daleko lakše.
– I mušterije su imale više para i čini mi se da je sve bilo pristupačnije. Bez teškoća sam i porez plaćao i lepo se zarađivalo – govori 87- godišnja starina.
Ipak, Bojan se ne žali, kaže da i sada može da se živi od ovog zanata, ako je čovek savestan i korektan prema mušterijama.
– To se brzo uvidi i mušterije se vraćaju, a od Svetislava sam ih mnoge nasledio, kao i ove mašine na kojima radim, i prostor koji mi je dao – govori Bojan, koji je posao započeo sa bratom, koji se u međuvremenu odselio u Čačak i tamo otvorio radnju.
U radnjici su sve stare mašine, na kojima je Svetislav radio, ali i mnogi pre njega. Tu je singerica, ali obućarska, koja je štepala još pre devet decenija.
– Jeste ona stara, ali je takvog kvaliteta da joj nijedna nova nije ravna. Ona nijedan štih ne upusti – tvrdi Svetislav, a Bojan to potvrđuje.
On sada radi samo popravke, i to uglavnom cipela i patika, ali radi i kožne torbice i ponekad uloške za obuću.
– Za popravke ima mušterija, ali kad bi trebalo da se živi od izrade novih, teško bi se opstalo, mada konkurencija nije nešto velika, u Zrenjaninu ima još svega četiri obućarske radnje – kaže on.
A na naše pitanje Svetislavu, ko njemu sada popravlja cipele, penzionisani majstor žustro odgovara:
– Kada sam se spremao za penziju, napravio sam pet pari cipela od prave kože, i jedne su išle u muzej na izložbu. Tu zalihu koju sam sebi spremio, da živim još sto godina neću poderati, jer je to obuća od pravog materijala i ručno rađena – s ponosom ističe vrsni zanatlija.
Podeli vest:
