Društvo Vesti Zrenjanin

Miroslav Brnjoš: Moje iskustvo sa opakim virusom korona

miroslav brnjoš

Portalu zrenjaninski.com svoje iskustvo sa virusom korona preneo je direktor zrenjaninske Osnovne škole „Žarko Zrenjanin“ Miroslav Brnjoš. Kako je naveo, poslao nam je ovu priču kao opomenu nevernima, a i kao zahvalnost onima u prvim redovima. Priču prenosimo u celosti.

 

Vraćam film unazad, 3. novembra sam osetio da me grlo malo grebe i počinje suvi kašalj, i po ko zna koji put sam uzeo malo više vitamina, očekujući da to prođe za par dana.

 

Međutim, kašalj je bivao sve jači i intenzivniji. Nemam temperaturu. Čekam ponedeljak da se javim mom izabranom lekaru. Doktorica radi popodne.

 

Sestra pita sve u čekaonici, da li neko ima temperaturu. Javljam se i odmah me izoluju u posebnu prostoriju. Kašalj ne jenjava, osećam od naprezanja bolove u mišićima stomaka. Doktorica me u kompletnoj zaštitnoj opremi pregleda i konstatuje da je samo bronhitis i dobijam antibiotik. Snimanje pluća nije potrebno, a da se u petak, ako mi ne bude dobro, javim na kontrolu.

 

Kao da vam slon sedi na grudima

 

Kašljem već desetak dana. Kašalj se pojačava, a kreće i temperatura. U sredu, 11. novembra, počinje i gušenje. Ne mogu da udahnem dovoljno kiseonika. Kao da vam neko pritiska grudi, kako kažu, kao da vam slon sedi na grudima. Danima ništa nisam jeo, ni pio, samo malo čaja. Tu noć sam proveo šetajući od sobe do sobe, od ležaja do ležaja. Jedva čekam da svane.

 

Zovemo doktoricu i prijavljujemo da mi nije nimalo bolje, već je mnogo gore stanje u odnosu na ponedeljak i da me, po proceduri, prijavi u kovid ambulantu. Doktorka javlja da me je prijavila, ali da čekam, javiće se.

 

Čekam, čekam… Ne osećam se dobro. Oko 15 časova zovem kovid ambulantu da pitam i proverim šta se dešava. Oni ljubazno uzimaju podatke sa informacijom – obavestiće me. Oko 17 sati ponovo poziv u ambulantu, ponovo obaveštenje – javićemo se. Oko 18 sati poziv da dođem u 20 sati u ambulantu na pregled, a posle pet minuta ponovo poziv i obaveštenje da dolazi vozilo hitne pomoći da me vozi u bolnicu na infektivno odeljenje.

 

Velika nedoumica, šta činiti. Odlučujemo se za bolnicu. Hitna je stigla, i sa supugom odlazim do infektivnog odeljenja bolnice. Hladno je, oko nula stepeni, jedan poluotvoreni šator Crvenog krsta, hladne plastične stolice i mnogo ljudi koji tu čekaju po pet – šest sati. Osećam da mi temperatura raste, počinje groznica. Imam osećaj da ću pasti i na nagovor jedne devojke, pored negodovanja ljudi koji čekaju, ulazim unutra. Tehničar i doktorica me primaju, mere kiseonik, temperaturu, posle pregleda dobijam uput za snimanje pluća. Opet napolje, u hladno, polako sa suprugom dovlačim se do zgrade rendgena. Snimaju me, ali…

 

Dođite za sat i po po snimak, sad će biti primopredaja smene.

 

Šta da radim, iznemogao, srušiću se.

 

opšta bolnica

 

Kašalj ne jenjava

 

Pošto stanujemo blizu bolnice, dogovaramo se i odlazimo taksijem kući. Iznemogao, malo sam zadremao, a supruga je otišla da čeka snimak koji je odnela do doktorice, a ona je insistirala da me odmah zadrži  na infektivnom odeljenju. Ponovo taksi.

 

Lekari i svo osoblje padaju sa nogu. Velika gužva, mnogo nervoze. Rade mi PCR test i smeštaju u sobu sa momkom iz Stajićeva. Ista dijagnoza – upala oba plućna krila. Kašalj ne jenjava…

 

Vizita. Pored svog osoblja, kada sam video doktora Papića, bilo mi je lakše. Njegova uvek vesela konstatacija, „profo šta ćeš ti ovde, uradićemo generalku i bež’ kući“…

 

Prvo svetlo na kraju tunela! Ništa se menja. Stiže rezultat testa, negativan sam. Prvi put da se obradujem što sam NEGATIVAN. Tehničari nas upozoravaju da ne izlazimo iz sobe, samo do toaleta, jer ima i pozitivnih. Manjak kreveta, dvoje leže na nosilima u hodniku. Guraju dvoja kolica sa čaršavima preko glave. Užas, strašno je! Misli se roje u glavi – ko je sledeći?

 

Rešen sam – boriću se

 

Premotavam u glavi šta i kako, Heleni je rođendan, prvi, neka je bezbrižna i srećna. A tužan sam što ne mogu da podelim sreću sa decom. U ponedeljak, 16. novembra, kontrolni snimak pluća i premeštaj na kožno odeljenje. Cela bolnica je kovid, a kožno je infektivno odeljenje za one koji su negativni. Ljubazne medicinske sestre se trude maksimalno da nam pomognu. Sestra Zoka pleni toplinom i ophodi se kao velika mama prema svoj svojoj deci. Kašalj i dalje ne jenjava, temperatura varira.

 

Nedelja na ponedeljak osećam jako gušenje, dobijam i kiseonik. Ništa od spavanja. Kao izbeglica sedim na stolici celu noć ogrnut ćebetom. Dišem na „škrge“. Kao davljenik pod vodom. Bojim se da je đavo došao po svoje. Ali… Rešen sam – boriću se! Jedva sam dočekao jutro i vizitu. Premeštaj na plućno. Znajući da je plućna bolnica centar za pozitivne, zabrinuo sam se – zašto među njih. Tehničar me umiruje da je i ovde i u urgentnom, na očnom odeljenju, deo pulmologije za one sa negativnim testom. Druga selidba, noge klecaju, nemam snage da hodam. Guraju me u kolicima.

 

test na koronavirus
Foto: Pixabay

 

Snagu mi daju poruke i pozivi podrške

 

Očno odeljenje, sad pulmologija, ponedeljak, 23. novembar, smešten u PIT 1 sobu sa dva teška bolesnika. Dobijam novu terapiju. Dr Miodrag me stalno obilazi. Lakše mi je, deluju injekcije, ali disanje još uvek teško. Petak, 27. novembar, premeštaju me u drugu sobu, Pit 4-rotacija bolesnika. Tu je taman stigao i deda Dušan, 84 godine, naš Dejka.

 

Temperatura se povukla, još malo koristim kiseonik, bolje se osećam, ali još uvek sam malaksao. Terapija je intenzivna, preko infuzije, ujutru i uveče. Dani jednolični. Snagu mi daju poruke, pozivi podrške od prijatelja, rodbine.

 

Dejka Dušan je prijatan sagovornik. Mnogo zajedničkih poznanika. Još jedan cimer nam stiže 30. novembra, Drago. Poznata faca. Kada je rekao da je godinama radio u knjižari „Kultura“, eto odakle mi je poznat.

 

Drago, 72 godine, opet isto – upala pluća. Dane ubijamo slušajući životne priče svih nas, tužne a i vesele. Moral nam dižu tehničari. Divni mladi ljudi, predani ovom humanom i nimalo lakom poslu. Došli su sa svih odeljenja bolnice kao i iz ambulanti iz Srpske Crnje, Sečnja, Novog Bečeja. Ester, Dragan, Miloš, Jelena iz Sečnja, omalena Selma koja svoju visinu nadoknađuje piskavim glasom, Dario i Toza, moj Toza iz „Njegoša“, Jovana…

 

Tibi je umro – nemoguće, ne verujem

 

Nije bilo redovnih smena, radili su uporedo dan za danom, noći. Niko nije imao vremena da se žali. Iako ima još par meseci do penzije, tetkica koja je čistila i vodila računa o higijeni radila je samopregorno, uvek sa pozdravom. Nije joj bilo teško da dolazi iz Lukićeva i vikendom kada nema prevoza, i kao i svi, svoje probleme je ostavljala za sebe a nama je tu da pomaže, lepom reči, svojim radom.

 

Kontrolno snimanje 30. novembra. Osećam se dobro, ali snimak još nije zadovoljavajući. U utorak, 1. decembra, ponovo snimanje, ostajem do daljeg u bolnici. Ponovo preseljenje u drugu sobu, ali srećom sele svu trojicu. Veza sa spoljnim svetom su novine. Nažalost, mnogo poznanika je izgubilo bitku sa ovom bolešću. Svaku noć čujemo užurbane glasove tehničara i doktora, pokrivene čaršavom odvoze. Strašno. U četvrtak, našem Dejki je pozlilo i sele ga u drugu sobu. Novi cimer nam je i malo „nervčik“, ali vreme ubijam čitajući, razgovarajući. Svaki telefonski poziv me obraduje, daje snagu da izdržim. Dugo noću ne mogu da zaspim, razmišljam da sam kod kuće, sa svojima, suprugom. Da se istuširam pošteno, obrijem.

 

Od prvog dana stalno dobijam SMS poruke podrške, posebno velika podrška stiže od dr Zube Tibija, koji me 10. decembra obaveštava da je i on sa temperaturom pozitivan, a u ponedeljak strašna, tužna vest. Tibi je umro. Nemoguće, ne verujem, pogrešili su, dobijam nekoliko poruka da je to ipak istina. Strašno!!!

 

A onda, 11. decembra dolazi doktorica pulmolog i kaže da idemo kući. Posle nas šalju na kontrolno snimanje, snimak nije zadovoljavajući. Doktorica kao da nije studirala psihologiju, jer nas preplavljuje osećaj kao da smo okupani vrelom vodom, potonuli.

 

širenje virusa korona
Foto: Pixabay

 

Trideset sedam dana je čak mnogo i za brojati

 

Tražim da potpišem i da idem kući. Dolazi glavna sestra Jelena i moli nas, da za naše dobro ostanemo, bolest je takva da lako može da se brzo povrati. Kad smo, posle prve „afekt“ odluke razmislili, i Drago i ja ostajemo, čvrsto rešeni – sledeći petak je naš po svaku cenu. Obilazimo našeg Dejku, stalno ga vode na neka ispitivanja. Dejka je pozitivan posle tri negativna testa i premeštaju ga na staru hirurgiju. Izgubili smo svaku informaciju o Dejki.

 

Ponedeljak, 14. decembra, ponovo selidba u drugu sobu, neka je bliže vratima. Po ko zna koji put vade krv za analizu. Rezultati su dobri. Petak, 18. decembra, ponovo kontrolno snimanje pluća, mnogo bolji rezultati, idemo kući svojima.

 

Ne verujem da je to istina. Radost. Trebalo je sačekati otpust, minuti su kao večnost i konačno oko 15 sati idem kući.

 

Trideset sedam dana je mnogo i za brojati, a ne provesti u okruženju bola, tuge, borbe za vazduh, za život…

 

Dobio sam žuti karton od ove pošasti. Pobedio sam zahvaljujući svima, svojom voljom i željom. Spas je bio preko 30 sati razgovora sa suprugom, najvećom podrškom, decom, prijateljima. To vam daje snagu da izdržite. Tek kada osetite sve ovo na svojoj koži ili kad vam se neko bližnji razboli od korone, kad čujete da vam je neko od prijatelja izgubio bitku, shvatite koliko je ovo ozbiljno i opasno – završava svoju priču Miroslav Brnjoš.

 

Prijavite se na naš newsletter i jedanput nedeljno najvažnije vesti iz Zrenjanina i okoline stizaće na vašu e-mail adresu.

 

Podeli članak
sinovoz
FAM