Poljoprivreda YSLAJDER

I STUDENT I JEDAN OD NAJMLAĐIH PASULJARA

Žarko Jokšić

RAVNI TOPOLOVAC – Žarko Jokšić iz Ravnog Topolovca student je master studija na zrenjaninskom fakultetu „Mihajlo Pupin“. I jedan od najmlađih pasuljara u Ravnom Topolovcu.

Žarko Jokšić
Žarko Jokšić

Ravni Topolovac, selo u opštini Žitište, nadaleko je poznato po proizvodnji pasulja. Selo je kolonizovano posle Drugog svetskog rata, nema previše obradive zemlje, pa se najveći broj stanovnika opredelio za proizvodnju ove posebne kulture. Znanje i veštine prenosile su se s generacije na generaciju i sada se proizvodnjom pasulja u nekim porodicama bavi već treća.

– Pasulj je porodični biznis – kaže Žarko Jokšić. – Sve što znam naučio sam od roditelja, a oni od svojih. Imamo dva hektara pod pasuljem. Sejemo i žuto – zeleni i beli, a od skoro i šareni. Do pre nekoliko godina to je bio vrlo unosan posao. Sa dva hektara pasulja, kad bude dobra godina, mogli smo da živimo i kupimo neku mašinu. Od kada je država dozvolila nekontrolisani uvoz pasulja ko zna odakle i ko zna kakvog kvaliteta, od pasulja se jedva preživljava, priča Žarko.

Proizvodnja pasulja nije jeftina. U nju je uključeno dosta fizičkog rada, pa Jokšići angažuju dodatnu radnu snagu koja nije jeftina, a i nema je dovoljno. Ove godine, cena pasulja je vrlo niska. Za kilogram nakupci daju 120 dinara, a na malo se prodaje za 200.

– To nije cena koja pokriva uloženo – tvrdi Žarko. – No, i to nije lako prodati. Ljudi su prinuđeni da prodaju nakupcima jer moraju da vraćaju dugove, da otplaćuju kredite… Pritom, do pre dve decenije, pasulj je kupovala vojska, fabričke menze, proizvođači gotovih jela. Sada je situacija bitno drugačija. U radnjama se prodaje pasulj iz Kirgistana ili Kine, koji je duplo lošiji od našeg, ali i toliko jeftiniji. U Kini sa jednog hektara imaju 4 tone pasulja, a mi jedva jednu. Ali zato je naš zdraviji, kvalitetniji i sigurno nije modifikovan, ističe Žarko.

Iako od proizvodnje pasulja neće odustati, Žarko Jokšić ne planira da ostane na selu.

– Završiću master i nadam se – zaposliti. U Ravni Topolovac ću ići kad treba da se radi. Na selu i od sela mogu da žive oni koji imaju 100 hektara zemlje, najmanje, a mi sa dva, nema teorije. Država ne pomaže, odmaže, državna zemlja ni ne stigne do nas malih, kao ni subvencije, tako da za mlade koji, kažem, nisu veleposednici, života na selu nema – konstatuje Žarko Jokšić.

Podeli članak
sinovoz
FAM